Широј јавности мање је познато да је аутор бројних значајних књижевних текстова и добитник престижних књижевних награда завршио Гимназију у Вишеграду.
Живот га је случајно, а можда и намјерно, из родног Краљева довео у град Андрићевог дјетињства, гдје је завршио трећи и четврти разред и матурирао давне 1981. године.
Професор Драгиша Станојчић, који је предавао матерњи језик и књижевност, препознао је и хвалио његов велики таленат, осјећај и љубав према писању…
Убрзо су услиједиле тешке и мрачне деведесете године и распад државе; професор Станојчић се одселио у Ужице, а Горан Петровић је почео исписивати најбоље странице својих приповиједака и романа.
Двадесет година касније, 2001. године у Ужицу, на промоцији романа Ситничарница „Код срећне руке“, срели су се професор Станојчић и писац Горан Петровић. Била је то прилика да га професор подсјети на школске дане, да му каже да је знао и вјеровао да ће постати књижевник и да му поклони свеску са његовим писменим саставима, коју је чувао свих протеклих двадесет година.
Знам сигурно да је покојни професор Драгиша Станојчић био врло поносан на успјех свог ученика.
У марту исте године, Горан Петровић је промовисао свој роман у Народној библиотеци у Вишеграду и посјетио своју бившу школу.
Прошла је деценија до поновног сусрета са Гораном Петровићем у Задужбини Иве Андрића у Београду, а касније и у Андрићевом институту у Вишеграду.
И увијек, срдачан стисак руке, благ и помало стидљив осмијех и констатација да му је драго да види некога познатог из вишеградске средње школе.
Горан Петровић, академик и аутор важних романа који су обиљежили српску књижевност у двадесет и првом вијеку, иако кратко, припадао је нашем граду…
Надам се да ће садашње и будуће генерације средње школе која носи име нашег јединог нобеловца знати да је у тим истим школским клупама некада сједио Горан Петровић, писац важних и значајних романа.
