„Нова вода доведена је чак са планине, изнад Каберника, са оне стране Дрине, тако да је водовод морао бити проведен преко моста у варош. Дизане су плоче и копано лежиште за водоводне цеви. Гореле су ватре на којима је куван катран и топљено олово… и дошла је чиста и обилна вода која није зависила ни од суше ни од поплава, текла је на новим гвозденим чесмама. Многи су увели воду у авлију, неки и у кућу.“ (На Дрини ћуприја).
Крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека долази до убрзаног развоја Вишеграда и изградње јавних објеката, хотела, школе, болнице, фабрика, путева, жељезнице. Првим возом који је дошао у Вишеград 4. јула 1906., допутовали су из Сарајева инжењер Доминико Карковић и архитекта Мирослав Лоосе, стручњаци којима је повјерена изградња водовода у Вишеграду.
Мирослав Лоосе (1884-1966), по рођењу Требињац, по поријеклу судетски Њемац, водио је радове на изградњи водовода и свакодневно биљежио у свој Дневник ток радова, временске услове и изазове с којима су се градитељи сусретали. Прeма забиљешкама, већ половином октобра исте године радови на водоводу су завршени. Питка вода потекла је из саграђених јавних чесама, а неки од власника радњи увели су воду и у пословне објекте и дворишта својих кућа. Сви радници су уредно исплаћени, а по одлуци тадашње Владе, Мирослав Лоосе отпутовао је у Бањалуку гдје је планирана изградња градског водовода.
Ријетка су мјеста као што је Вишеград, која се могу похвалити водоводом старијим више од стотину година. Изградња ускотрачне пруге Сарајево-Вишеград – Вардиште (1906.), сигуран проток путника и роба, највише је допринијела привредном и друштвеном развоју овог краја. Пруга је одавно укинута, порушене су фабрике, неки јавни објекти и зграде из тог периода, које ће остати забиљежене само као дио богате историје овог града.
