На лијевој обали Дрине налази се зграда која је била концентрациони логор, први те врсте основан у Краљевини Југославији.
Затвореници, њих четрдесет шест, студенти Београдског универзитета, били су чланови и симпатизери КПЈ. Међу интернираним студентима били су и Светозар Вукмановић Темпо, Вељко Влаховић, Цвијетин Мијатовић, Угљеша Даниловић и др. који ће послије Другог свјетског рата, бити проглашени народним херојима.
Вишеград је био погодан за оснивање логора јер је имао неколико бивших аустроугарских касарни, подесних да послуже као логор. Некадашња касарна је обухватала велики простор, била је у рушевном стању и ограђена дебелим зидом.
Званично, први интернирани студенти смјештени су 21. јануара 1935. године у зграду бивше коњушнице која је имала и собе на спрату.
Осим обавезних часова преваспитања, затвореници су из Дрине вадили и туцали камен ради прављења шодера, чистили корито ријеке и путеве од снијега.
Југословенски комунисти су покренули широку политичку акцију и демонстрације за распуштање логара. И дефинитивно, послије само два мјесеца, логор је и затворен.
У историји ће остати упамћен као први логор за политичке неистомишљенике који је отворен по угледу на „фашистичке логоре“.
Исте године,некадашње касарне откупио је инжењер Никола Станковић, власник „Вистада“, фабрике која је производила оружје и муницију, а послије рата, на рушевинама некадашње војне индустрије отворена је фабрика „Партизан“.
Иначе, старије генерације памте ову зграду и као мјесто гдје је некада било и градско купатило.
Зграда на лијевој обали Дрине која је преживјела свјетске ратове, минирања и бомбардовање, данас је стамбенени објекат.
