ЈАЛИЈА /тур. обала ријеке, пуст, празан простор, ледина/ је стари, вјековни назив за полуострво које се налази на мјесту гдје се спајају Дрина и Рзав. Према предању, још прије изградње ћуприје и хана, Мехмед-паша Соколовић је подигао Цареву џамију у част и славу Сулејмана Величанственог. Претпоставља се да је џамију пројектовао главни царски архитекта Синан и Коџо и да је требала својом величином и љепотом да засјени сваког ко је путовао Царском џадом.
Саграђена је на меком, порозном и пјесковитом тлу и није могла да се одупре подземним водама и честим поплавама које су поткопавале њене темеље.
„На очиглед касабе, без снаге да се одупре, нестала је у таласима плаховите Дрине. О њој је остала само легенда.”
Све до друге половине 20. вијека био је то празан простор обрастао врбацима, мјесто за сунчање, купање и риболов, дјечија окупљања и игре, посебно у љетним мјесецима.
Седамдесетих година 20. вијека општинске власти, свјесне положаја, богатог насљеђа и традиције, природних, културно-историјских и других предности мјеста, кренуле су са реализацијом пројеката за уређење града и развој туризма.
Већ 1973. на простору између двије ријеке саграђен је модеран Спортски центар „Ушће”, који је пројектовао архитекта Лудумил Аликалфић, познат по пројектовању значајних и великих спортских дворана и отворених центара за рекреацију.
Спортски центар, омеђен обалоутврдом и пространом стазом за шетање, имао је довољан број спортских терена – два кошаркашка, одбојкашко, игралиште за мали фудбал и рукомет, два тениска и игралиште за дјецу опремљено справама за свакодневну игру и забаву најмлађих.
У средишњем дијелу, између игралишта и уређених стаза, остављен је простор предвиђен за предах и одмор у хладовини чемпреса и другог украсног дрвећа.
На самом ушћу Рзава у Дрину изграђен је атрактиван и лијепо уређен ресторан са великом терасом и величанственим погледом на ријеку и богатом гастрономском понудом.
Центар је био мјесто гдје су генерације младих здраво одрастале, мјесто значајних спортских такмичења и дешавања, мјесто гдје су почињали и стасавали врхунски спортисти; мјесто одржавања МОСИ игара, музичких концерата, смотри фолклора и хорова… Ту су се окупљали, дружили, забављали и уживали људи свих узраста.
Био је то најпосјећеније и најживље мјесто у граду, регији и шире. По свим параметрима /локација, капацитет, величина и функционалност терена и другим потребним садржајима/ био је то најљепши центар за спорт и рекреацију у тадашњој држави.
Сљедећег љета (1974. год.) завршена је изградња великог хотелско-туристичког комплекса на Бикавцу, а неколико година касније саграђен је и хотел „Вилина влас” у Вишеградској бањи.
Уређене су све улице, паркови, јавне површине и дворишта предузећа, установа и фабрика – сваки дио града био је сређен, чист и блистав.
Тих година, на приједлог републичке туристичке организације, Вишеград је два пута освајао плакету за најљепше туристичко мјесто које је додјељивао Туристички савез Југославије. Вријеме и околности учинили су да спортски центар изгуби на значају и љепоти.
Данас се на ушћу Дрине и Рзава налази Андрићград, посвећен нобеловцу Иви Андрићу, чија дјела и ликови обједињују овај јединствени туристички, културни и пословни комплекс.
