Приликом посљедње посјете Вишеграду у октобру 1972. године Андрић се са сјетом присјећао предходних долазака и нагласио да: „Враћати се у Вишеград за мене не значи само походити детињство него и лепу, али узалудну намеру да изнова осетим онај чудни усхит жеље којој се давно једном, ко ће знати због чега, прохтело да јој причам о судбини света и о људском искуству. Ја носим лепе успомене из ове вароши, незаборавна сећања на природу и људе“.
Његови доласци у Вишеград били су прилика да се види са школским друговима и познаницима, да обиђе позната мјеста, библиотеку, школе, културне институције чији је рад и активност пратио и новчано помагао.
Док су му били живи тетка и тетак љета и одморе проводио је „код својих“, када је и настала фотографија АНДРИЋ СА ПРИЈАТЕЉИМА НА ЖЕЉЕЗНИЧКОЈ СТАНИЦИ У ВИШЕГРАДУ.
Друга фотографија снимљена је у априлу 1963. године када је писац посјетио одјељење 3-б ГИМНАЗИЈЕ и задржао се у разговору са ученицима и професорима школе.
Једном створена „лепа и с неком убогом мером сачињена вишеградска слика света“, пратилла је писца све до смрти.
Иза великог писца остала су велика књижевна дјела. Захваљујући Андрићевом стваралаштву Вишеград је град који је уписан у мапу свјетске књижевности.
