Из прошлости града
Источна пруга /ускотрачна пруга Сарајево–Вишеград–Вардиште/, једна од најскупљих пруга тог доба, грађена је за вријеме аустроугарске власти у периоду од 1902–1906. године.
Изградња саме жељезничке станице трајала је двије године (од 1904–1906). Жељезничка станица заузимала је простор од тунела до изласка према Округлој и представљала је значајан саобраћајни чвор.
Станична зграда била је двоспратница, грађена у планинском стилу и плијенила је својом љепотом, сведеношћу и функционалношћу.
У великој згради жељезничке станице налазиле су се службене просторије, а у другом дијелу зграде био је ресторан отворен за путнике и госте двадесет четири сата. Цијела станица била је ограђена жељезном оградом, а дугачак и покривен перон с клупама за одмор био је „украшен саксијама са цвијећем и стаблима кестена“.
У непосредној близини налазило се неколико продавница робе и дувана.
Са лијеве стране станичне зграде била је ложионица гдје су се припремале локомотиве за вучу, а на другој страни били су станични магацини.
Упоредо са изградњом станице урађен је широк и чврст пут према граду, прокопана и уређена стаза уз брдо Бикавац гдје је изграђен и Хладњак.
Послије Првог свјетског рата приступило се изградњи наставка пруге од Вардишта до Ужица и та траса отворена је 1925. године. Те године саграђена је, уз ложионицу, и електрична централа, утврђена обала према Рзаву и проширена станица за теретне вагоне.
Временом је уз жељезничку станицу подигнуто насеље – изграђене су стамбене зграде, амбуланта, приватне куће, а мјештани су га једноставно прозвали Станица.
Пред сам крај Другог свјетског рата Нијемци су уништили колосијеке и све станичне објекте, који су обновљени одмах послије рата. Пруга је деценијама била у функцији и кориштена за превоз путника и робе.
Ускотрачна пруга, која је служила, хранила, школовала и подизала генерације становника овог краја, дефинитивно је укинута 1978. године.
Вријеме, немар и небрига уништили су жељезничку станицу у Вишеграду, која је некада била важан саобраћајни чвор на прузи од Београда до Сарајева и даље до Дубровника. Љепота и посебност овог споменика културе остала је забиљежена само на старим фотографијама.
